Muškarci u kafani pričaju ili o ženama ili o sportu. Manji je stres ovo drugo pa se tako često za stolom potegnu teme o igračima i njihovim kvalitetima, i ne ide uvijek sve glatko, posebno kada je fudbal u pitanju. Lopta je okrugla, možeš joj priči sa svake strane pa tako i svi imamo svoje mišljenje o ovoj igri i onima koji se njom bave. Jednom umalo da dođe do ozbiljnijeg razmimoilaženja koje je srećom ostalo samo na žustroj diskusiji. Tema je bila: najbolji defanzivac koji je nastupao u FK Slavija.
Tada, a i sada, naš izbor je Ivan Stanković. Uz dužno poštovanje prema svima koji su igrali ili morali igrati defanzivu u plavo-bijelom dresu, ali Stane je bio bar jednu stepenicu iznad svih. Bio i ostao. Učio je saigrače kako da se postavljaju, odrađivao posao na najvišem nivou i ulivao samopuzdanje ostatku tima. Bio je borac na terenu koji je fudbalske puteve krčio i kada je to izgledalo nemoguće.
A prva „borba” bila je ona u FK FAP Priboj. Klub koji je imao igrače na platnom spisku fabričkog pogona, pa se „protiv” takve konkurencije moralo izboriti suvim talentom. Ivan je to posjedovao i uspio se nametnuti, a onda zablistao u kupu protiv favorizovanog pljevaljskog Rudara i otvorio sebi vrata velike scene.
Nastupi u crnogorskim klubovima bili su karta za Partizan. Nametnuo se Stanković na crno-beloj strani Topčiderskog brda ali je Tumbakovićevo tumbanje protiv Rapida i teškog poraza zaustavilo defanzivca da možda sebi rezerviše i evropski angažman.
Došao je u Slaviju (na našu sreću) i pokazao i dokazao kvalitet. Braneći boje kluba iz Istočnog Sarajeva zagrlio je i pehar Kupa Bosne i Hercegovine. Ostaće zapamćeno da je prlikom proslave osvajanja pehara bio meta „opasnog klizećeg starta” autora ovih redova da stigne na zajedničko fotografisanje.
Ivan Stanković je već dugo naš sugrađanin gdje sa porodicom živi i radi. Aktivan je u KMF Tango kao direktor kluba. Tekst je inspirisan jednom fotografijom prilikom listanja uspomena, ideja je sinula i sigurno da je ovu objavu Ivan i zaslužio.