Svi smo mi pomalo mazohisti, valjda navikli da smo uvijek u nekim krizama, pa i kada nas neko pita kako smo, odgovaramo „Nije loše”. Znači, nije ni dobro ali hajde.
Isto je i kada je fudbal u pitanju. Ne možemo se mi iznervirati što je mančesterski Građanski odigrao slabo (jedino ako nije bio fiks u sistemu) ili što su poštenom Juventusu oduzeli bodove, kao što ćemo se tresti od nervoze kada naš lokalni klub igra loše i gubi.
A SportEast piše upravo o lokalnom sportu, sami pali – sami se ubili, pa se ujedi za jezik i idi gledaj Glasinac – Rudar gdje su gosti iz Ugljevika dva puta prešli centar a tri puta se uspjeli međusobno posvađati.
Teže je pisati o „svojim”. Em ih znaš, em ih je komplikovanije navići da se ne mora uvijek pisati afirmativno. A i zašto bi? Nije SportEast (a i ostali portali, valjda) službeni glasnik klubova niti je na njihovom platnom spisku. Badava.
Zato je možda Regoje lučio želudačnu kiselinu prošle sezone kada smo konstatovali da je zabrinjavajuće kako Slavija na šest utakmica nije postigla gol. Ljut Bojan, ljuti i članovi porodice, kažu previše lični tekstovi. A kako ne bi bili lični kada nema tog iz poslijeratne generacije koji nije Slaviju doživljavao kao dio sebe. Eh, sad to što mi nismo bili niti smo plaćeni, to je druga stvar.
Zna i Drinjak poslati poruku u kasne sate i „izvršiti presing” zbog teksta da je loše postavio ekipu. Igrao je Drica fudbal, igrali smo i mi. Čita on Kapelove radove, i mi smo negdje nabasali na nešto.
Polako, uigraće se i oni, shvatiti da mi ne dolazimo na utakmice da bi njih kritikovali već da bi gledali naše lokalne momke hoće li prodati koju foru. Ili čuti na tribinama kakav skeč kao onaj na Palama kada mamurnom igraču kažu „Drmni pivu na poluvremenu, popravi se”.
Ljubitelj lošeg fudbala, Dalibor Trapara