Bližila se ponoć kada zazvoni telefon. Mreža 063, pomislih neko iz Kiseljaka pogriješio broj, ipak se javih. Sa druge strane glas, gotovo plačljiv:
,,Brate moj, znaš da ti nikada ništa nisam tražio. Molim te k’o Boga nemoj ništa pisati, nisam nikom dao kartone, da ih ne oštetim. Eto izaďi mi u susret ako ikako možeš“.
Ama ko je to? Ispostavi se naš sudija, na utakmici lokalnih klubova bez bodovnog značaja izbila opšta tuča. Brat bratu mogao je i morao podijeliti bar pet crvenih kartona, nije nijedan. Oprostio im je kao Ena Dulić sinoć Grbešiću. Što je najsmješnije, nisam ni znao da se to desilo. Ispoštovao sam ga.
Prođe vrijeme a on mi vrati uslugu. I to kako! Među prvim je potpisao peticiju sudija protiv mene. Poznah po rukopisu, isto kao kada zaokružuje tikete u kladionici. Šta ćeš, preči mu je kolega što prijeti novinarima ubistvom, da li zbog nekih supstanci ili povećane masnoće, to je onaj što nije istrčao norme. Zaboravlja se onaj krkljanac i neobjavljivanje istog na portalu.
Sada neće ni da se pozdravi. Ljut je je. Valjda je to naredio Veliki Štrumf i onaj poručnik Draguljče u kaputu. K’o neka sekta Bože me oprosti. Kriv sam im valjda, za sve.
A napišem ja ponekad o njima kada baš naprave kuršlus. A naprave, imaju snimci, nije do mene. Vidim ja, vide i svi ostali. Vide i oni u Trebinju kada dosudi penal u devedesetoj pa se cijeli stadion smije. Nisam o tome pisao, neću ga možda nikako ni spominjati. Dok ne napravi novi cirkus. A napraviće. Možda će me opet zvati u kasne sate i preklinjati. A hoće.
Urednik koji je ispoštovao